linkovi
iks
Na drugim mjestima
naslov
CG | EN
LOGIN
REGISTRACIJA
pretraga
created by: Timothy Miller
Legat Radivoja Lole Đukića

    Radivoje Lola Đukić rođen je 3. aprila 1923. godine u Smederevu. Kako sam kaže: „Začet u Srbiji od oca Crnogorca, a tvrdi da je Jugosloven“. Živeo je i radio u Beogradu ali je rodno mesto svog oca Trifuna Đukića, Brskut, uvek osećao kao svoj zavičaj. Tragove ove ljubavi mogu se naći u tekstovima „Vilini izvori“, „Sam među borovima“, „Ovca na bulevaru Oktobarske revolucije“.

   Svoj radni vek započeo je kao reporter, zatim je uređivao Dečiji, Dramski i Zabavni program Radio Beograda. Osnovao je Humorističko pozorište na Terazijama u Beogradu. Bio je jedan od osnivača Televizije Beograd i njene škole humora. U svojoj pedesettrećoj godini završio je svoj radni vek u Televiziji Beograd zbog političkog i programskog neslaganja.

    Za sobom je ostavio stotine satiričnih priloga u Informativnom programu TV Beograd. Tekstovi su bili svojevrsna projekcija i komentari aktuelne političko ekonomske situacije. Ali, najznačajniji rezultat njegovog rada su humorističke serije. Napisao je i režirao preko 200 emisija u serijama: „Servisna stanica“, „Na tajnom kanalu“, „Muzej voštanih figura“, „Ogledalo građanina Pokornog“, „Ljudi i papagaji“, „Licem u naličje“, „Crni sneg“, „Spavajte mirno“, „Sačulatac“, „Deset zapovesti“, „Ću, ćeš će...“. Ni jedna serija nije sačuvana. Trake su izbrisane iz nikad utvrđenih razloga.

    Pisanju za pozorište vraća se povremeno i uvek prvi režira svoje teatarske komedije: „Zlatni majdan“, „Bog je umro uzalud“, „Budibogsnama“, „Čovek sa četiri noge“, Moram da ubijem Petra“, „Usrećitelji“, „Jedna ljubav i pet pokojnika“, „Kradem, kradeš, kradu ...“, mjuzikl „Ubi ili poljubi“ i monokomediju „Glupi Avgust – memoari jednog klovna“.

    Radi i na igranom filmu. Piše scenarije i režira. I na filmu njegovih scenarija su humor i satira, sprdnja na račun naših običaja i naravi: „Nema malih bogova“, „Sreća u torbi“, „Na mestu građanine Pokorni“, „Zlatna praćka“, „Bog je umro uzalud“, „Čovek sa četiri noge“. Jedino je film „Balada o svirepom“ drama sa ozbiljnom moralnom dilemom kao i „Jezero“, njegov prvi film, koji režira po scenariju Jugoslava Đorđevića.

    Napisao je knjige: „Sklerotični memoari“ (1987), romane „Ovca na bulevaru Oktobarske revolucije“ (1989). Njegovi intervjui, politička reagovanja i tekstovi o prijateljima skupljeni su i štampani u knjizi „Čovjek pravih leđa u zemlji grbavih“ (1998).

    Od 1990. do 1994. godine nije mogao da se ozbiljnije bavi pisanjem. Užasnut i zgranut onim što se događa u zemlji piše: „Svet se ujedinjuje, a mi se prosipamo, drobimo, stvaramo nekakve balkanske Lihtenštajne ... Okružujemo se svetskom izolacijom i bratskim ratom... Lične slobode smo pogazili, a naši lažni patrioti žurno nas vode u srednji vek: gledaju unazad, organizuju međunacionalne hajke, patetično zvone o nacionalnoj pravdi i nacionalnim slobodama – stvarajući uslove za razmah čopora, i sve to bogateći pikantnim nacionalističkim začinima i religijskom isključivošću kao božijim proviđenjem. Da imam gde da odem napustio bih domovinu! Da umrem od tuge, a ne od užasa i stida“.

    U to stidno vreme, vraća se posle više decenija slikarstvu. Razmišlja o svom profesoru Milu Milunoviću i pokušava da preko slika izrazi svoja osećanja i očajanja. Na otvaranju izložbe 1992. godine u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu kaže: „Molim vas da ovo što vidite na izložbi ne vrednujete kao slikarstvo, već samo kao moju skromnu zabelešku o ružnim danima naše Domovine i ljudima koji su stvorili vreme u kome smo postali i slepi miševi“.

    Radivoje Lola Đukić prešao je aprila 1994. godine u Crnu Goru da živi i radi. Umro je 7. septembra 1995. godine u Beogradu. Svoju literarnu zaostavštinu ostavio je kao legat Centralnoj narodnoj biblioteci Republike Crne Gore „Đurđe Crnojević“ na Cetinju.

    Slovenački list „Mladina“ u rubrici „Memento“ piše, povodom smrti Radivoja Lole Đukića, da je otišao čovek koji je svojim televizijskim serijama ...“ združio jugoslovenske narode i narodnosti u verovatno jedinom autentičnom trenutku bratstva i jedinstva ... U njegovim parafrazama svakodnevnog života ljudima se tada činilo da žive u istom svetu, da dišu isti vazduh, da ih muče isti poblemi i da ih vodi isti san. Kada se Đukić, čovek koji je ostvario Jugoslaviju, sklonio, ljudima se postepeno učinilo da ne žive u istom svetu, da ne dišu isti vazduh, da ih ne muče isti problemi i da ih ne vodi isti san. I Jugoslavija je namah doživela kraj. Imao je 72 godine“.



Iz knjige „Budibogsnami“, Cetinje, 2001, str. 208-211.